[Generalna ] 30 Januar, 2007 13:20

Juče mi je baš bilo dosadno i rekoh ja sebi „Što da ne bi otišla malo do hrvatskih sajtova?“ i sednem za računar i nekako dođem do snimke Bore Đorđevića na Novoj tv i odgledam to čudo. Tokom snimke sam se valjala po podu od smeha i lupala šakama o pod jer je Bora došao u emisiju mrtav-pijan i zajebavao se celo vreme dok su svi sem Đapića (predsednika HSP-a) bili u šoku. 

Naravno, nakon te snimke sam uočila još petnaest najava za razne emisije na tu „Bora Čorba je četnik“ temu i raznih intervjua sa nekakvih stručnjacima, politolozima, srbolozima, braniteljima (naravno, ko bi bez njih mogao da spava) i tako dalje. I sad svi ti Hrvati koji se, sudeći po reakciji, trzaju na reči „Srbin“, „Srbija“, „Srpstvo“ kao da si im uputio uvredu, a da ne pominjemo reč „četnik“ koju verovatno izjednačavaju sa reči „satana“, pokušavaju da objasne Borinu rečenicu „Ja sam četnik“. Pritom je Bora Đorđević objasnio da ne mrzi Hrvate, nego jednostavno voli svoj narod, što očito nije ušlo u uši velikih Hrvata. Usput, zar im nije palo na pamet da se tu radi samo o pijanom Srbinu koji se zajebava, a ne o ptičjoj gripi ili šta već i da stvarno nema smisla da prave toliku halabuku. Zar Hrvati, kao nacija, nemaju pametnijeg posla od tumačenja rečenice nekog ko se zove Bora Čorba? Zar nemaju probleme unutar svoje zemlje kao npr. korumpcija, kriminal, ubistva? Šta je sa siromašnima, je li oni uopšte postoje u Hrvatskoj? Šta je sa SIDOM, PTSP-om i ostalim sranjima? Zašto ih ne brine EU, na primjer, koja je mnogo veća pretnja od ideje Velike Srbije? Nije im palo na pamet da EU pokušava da se proširi na zemlje bliskog istoka? Zar to nije veća i opasnija politika od „velikosrpske“ politike? Zašto se ne osvrću na pedofiliju, pederluk, a kad smo već kod četnike, zašto se ne osvrću i na ustaštvo? Zašto to ne osuđuju? To čak ne stavljaju na isti nivo, nego četnike smatraju gorim od ustaša. E pa, postoji razlika koju naša draga bratija ne želi da pojmi. Ustaše su genocidni, a četnici ne. 

Ovim tekstom ne branim zločine koje su razni ljudi pod kokardama napravili, ali evo, za Ratka Mladića kažu da je četnik, a onda opet, taj čovek je bio u vojsci JNA, a ne u četničkoj paravojnoj formaciji. Na čelu nije nosio kokardu, već crvenu zvezdu. Kažu da je razmišljanje srpskog naroda isto kao i 1990., ali ne primećuju da je i hrvatskog takođe. Zar nije? Recite mi, je li postoji ijedan Srbin u Hrvatskoj koji je na nekoj viskoj poziciji u nekakvoj firmi? Je li iko u onih nekoliko puta platio Srbima iz Šibenika odštetu za srušenu pravoslavnu crkvu (napominjem: srušena je nekoliko puta za redom)? Ta crkva je srušena zadnji put 2006. godine. 

Ali pustite, draga bratijo, te velike probleme. Organizujmo još jedan intervju sa raznim srbolozima i protumačimo „mudre izreke“ čoveka koji je bio toliko pijan da je pao sa stolice.

Link: http://dnevnik.hr/bin/article.php?article_id=10302&show_media=28462

[Generalna ] 29 Januar, 2007 10:29
Taman sam pomislila da je reč siledžija postala arhaizam, prošlo svršeno vreme, nešto što više ne postoji, pomislila sam da smo kročili na viši stepen civilizovanosti, humanosti i načina komunikovanja među ljudima, ali ne! To se NIJE desilo. Još uvek smo na nivou doba toljaga, kamenja, baklji i... kurčenja.

Zadnji siledžija na kojeg sam nabasala je bio tip iz mog razreda u osnovnoj, koji je voleo da *ebe u zdrav mozak sve koji su niži za dve glave od njega, po mogućnosti „nežnijeg pola“, iz razloga što mu je „miki“ bio toliko malen da se ne vidi od „šume“. Njegovo *ebuckanje u zdrav mozak je završilo tako što sam ja u jednom momentu „pukla“, tj. Smračilo mi se, jer je moj prag tolerancije bio dosego vrhunac, pa sam zgrabila onu malenu klupicu (ko one iz američkih škola, u koje samo jedna osoba može da sedne) i fijuknula (fijuknuti= od reči fijuuu... drš!) ravno u njega. To je bilo 2001. godine.

Sada, u 2007. godini, desi mi se da ponovo nabasam i to na NIZ idiota iz telekoma. Budući da u ovoj vukojebini u kojoj ja živim samo jedna firma nudi uslugu adsl-a i to je ovaj debilni nacistišen-telekom, onda se usuđuju da mi zabranjuju pristup kako im prdne. I baš pre deset dana mi to i urade. I zovem ja nacistišen-telekom, a unapred znam o čemu se radi, i ponovo odslušam onu nervoznu sekretaricu i ponovo me puste da čekam puna dva minuta dok me ne spoje, i opet odslušam muziku iz Štrumfova u ta dva minuta i ponovo dobijem nekog nadrkanog debila koji mi objašnjava kako je njegov šef preškrt da bi nabavio dobre filtere protiv virusa i ostalog smeća koje se nalazi na internetu i kako meni, koju su napali virusi, oni ukidaju internet na sedam dana.

Ja upitah Debila Nadrkanog: „Dobro, je li vama malo suludo, da ne kažemo PROTIVZAKONITO, da vi meni ukidate net za koji ja vama dajem pare?“

Odgovara Debil Nadrkani: „Vi šaljete okolo viruse.“

Ja upitah ponovo: „Je li stoji negde u ustavu da to ne smem da radim?“

Progovara Debil Nadrkani: „Mi možemo vama da zabranimo pristup.“

Ja popizdeh: „Ne, ne možete. To ne stoji u ugovoru. To je protivzakonito.“

Ponovo progovara Debil Nadrkani: „To ti reci mom šefu.“

Meni se stovrio plamen na glavi od besa i ja zagraktah: „To što ste vi preškrti da biste nabavili filtere, to nije moj...“ „PI-PI-PI-PI“ (zvuk prekida veze).

Da ova pripizdina poseduje sudstvo koje nije korumpirano i koje funkcioniše, sad bi ih tužila i pokupila milijune. Međutim, u ovoj pripizdini, od svih organizacija funkcioniše samo crkva, tako da mogu jedino da molim Boga da mi ne ukinu net ponovo.
[Generalna ] 27 Januar, 2007 14:44
Uf što mrzim da putujem. Nema ništa gore od smaranja i tiskanja u kolima s ostala četiri saputnika punih deset sati. Proklinjem svaki momenat drndanja, proklinjem debila koje je svih deset sati puštao jedan te isti cd i proklinjem cestu koja je jednosmerna.

U tih deset sati sam upamtila sve tekstove pesama sa tog cd-a, počevši od onih srcedrapajućih, emocionalnih proljeva kao "suzama sam lepila tapete" i "pijem, pijem, bol da ubijem" do onih morbidno glupih kao "milioni, kamioni, avioni, šampioni...", "everybody na livadi da beremo cveće" i.t.d. Zapamtila sam svaki kupus posađen u Janezlendu, svaku tratinčicu, svaku vranu koja je napolju graktala, sve seljake koji su palili korov, sve koze, ovce i ostalu stoku sitnog zuba.

Mrzim sve granične prelaze i sve carinike koji su nas terali da izađemo iz kola skupa sa svim paradajzima i šniclama koje smo nosili nazad u otadžbinu, uvereni da nosimo sa sobom srbo-četničku bombu, mrzim janeške pandure na granici koji se pretvaraju da ne razume ni srpski ni hrvatski niti bilo koji drugi jezik sa prostora bivše SFRJ.

Ide mi na nerve svaki sat trpljenja pune bešike, svaki zagušljivi kafić, svaka kafa koja mi je izazvala probavne tegobe, svaki smrdljivi wc nakrcan ljudima koji trpe kao i ja, a najviše me nervira dolazak u rodno selo, raspakovanje i pranje prljave obuće.
[Generalna ] 27 Januar, 2007 00:30
Svake godine isto. Kompletna familija i ja (crna ovca) putujemo dva dana kako bi došli na usrano skijanje. Prvi dan idemo preko cele Hrvatske i Janezlenda (Slovenija), pa tu prespavamo u nekom hotelu koji izgleda ko da ga je konstruisao sam Joda (onaj mali gmaz iz Ratova Zvezda) tako da kenjam na staklenoj zahodskoj šolji, a zube perem odmah do kreveta (?!?)... a da ne pominjem komodu (noćni ormarić) na kotačićima kojim sam razbila zrcalo (dobro, samo je naciklo, nije baš puklo)!

Drugi dan dolazimo u tu Nedođiju, tu elitnu pripizdinu u kojoj niko ne vozi lošija kola od Fiata Punta, u takvu fancy vukojebinu da tu ne možeš da nađeš kuću koja ima manje od tri sprata i.t.d.

Već treći dan mog boravka tamo, dok sam se skijala, mi je projurio ispred nosa Rus koji je očito mislio da će da me impresioniraju njegove ludorije, ali mu je promaklo da će verovatno da me iznervira ako se npr., zabije u mene i doslovno me obori s nogu! Ali dobro, izvinio mi se smrad jedan lovaški, suosećala sam s njim, ipak sam i ja pre dve godine srušila devet (da, devet!) Hrvata!

Uostalom, čemu služi to usrano skijanje? Da bi pederčići ko ovaj Rus pokazivali svoje nove Salomon skije i pričali drugovima i kolegama kako su bili na nekoj planini u tri pičke materine i imali privatnog trenera koji se plaća 150 evra po času. Da je stvarno želeo da se bavi rekreacijom, mogao je da ode u teretanu ili na jogu, a ako već insistira na skijanju, Ural mu je mnogo bliži i jeftiniji od Alpa.

Stvarno, čemu sve to? Pričaš i psuješ na sav glas u redu za žičaru, uveren da te niko ne razume, ubijaš se po onim usranim hupserima, oni divljaci na snoubordima ti idu na nerve, piješ najružniju kafu na svetu na vrhu brda u nekoj brvnari i pritom za to tekuće govno plaćaš dva i po evra i jedino o čemu razmišljaš je tvoja džezvica u tvojoj kujinji u rodnom selu.

Ali, sve u svemu, i nije tako loše, barem imaš o čemu da pričaš, kao ja kad sam se skoro zabila u srnu koja je izletela na stazu dok sam se skijala i kako sam skijala nakon četiri čaja s rumom u polupijanom stanju i skoro došla do drugog brda... Pa da. Ima dobrih trenutaka.
[Generalna ] 25 Januar, 2007 23:59
Često kažeš sam sebi, a da se pritom i ne zapitaš, da je tvoj život zapravo dosadan i u kurcu. Razmisli malo... Je li se išta od početka tvog malog života radikalno promenilo? Ne. Ali nije samo tebi život dosadan i u kurcu, svima je tako. Evo, napravimo mali rezime svega...

Prvo kreneš u osnovnu školu u kojoj se svi iživljavaju na tebi jer si neuk i u kurcu zbog puberteta. Nekako upišeš srednju školu, Bog ne zna zašto si baš tu srednju odabrao, ali eto, desilo se. Iduće četiri godine se provlačiš kroz to sranje koje si upisao i pritom ti nije želja da nešto naučiš već da samo prođeš godinu. Matori ti, kao i uvek, kenjaju kako si "neodgovoran", kako bi bilo "krajnje vreme da se uozbiljiš", a NE DAO TI BOG da usput imaš dečka/curu! To je u njihovim očima katastrofa! A ako si toliko LUD da ih upoznaš sa voljenom osobom, onda ti kenjaju kako te on/ona ometa u radu i konstantno izbegavaju da izgovore njegovo/njeno ime (ko da je ureknuto). Onog trenutka kada se raziđeš sa dečkom/curom sledi niz roditeljskih "mudrih izreka" kao: "Nije bio/bila za tebe", "Naći ćeš boljeg/bolju" (a i sami znaju da im niko nije dovoljno dobar) i to je, kao, uteha. Zapravo, konstantno pokušavaš da im dokažeš kako si dovoljno ozbiljan i odrastao kako bi te KONAČNO pustili na miru. Bezuspešno. I u nadi i očajničkoj želji da odjebu iz tvog života čekaš osamnaesti rođendan, kao da će to išta da promeni.

I dođeš do te famozne punoletnosti i shvatiš da se ponovo NIŠTA NIJE PROMENILO. Pa čekaš maturu, ono, razmišljaš "ako je položim kako treba, videće oni" (da, baš!). Nakon mature shvatiš koliko je život u kurcu. Em nikoga nije briga što si položio, em dolaziš do stanja TUPILA: nema više provlačenja kroz razrede i poklanjanja ocena, nema više masovnog izostajenja s nastave, nema više tvojih drugara iz razreda, ostaješ sam ko vuk i to pred najvažnijim životnim pitanjem: "ŠTA TO MENE INTERESUJE?".

Na to pitanje nema odgovora, jer šta god da te interesuje, nakon nekog vremena i to postaje dosadno i smarajuće. I šta se zapravo promenilo? I dalje si neodgovoran i pokušavaš da izostaneš sa predavanja, i dalje ne učiš, i dalje ti svi profesori izjedaju džigericu, i dalje ti je život dosadan i vrhunac dana ti je da sa kolegama popiješ kafu u koju je prethodno kelner pljunuo dobra tri puta jer si mu prošlih petnaest puta ostavio manjak love na stolu i brzo otišao kako te ne bi uočio.
[Generalna ] 25 Januar, 2007 11:21
Hvala Hristu, konačno sam otišla u Beograd. Bus kojim sam se vozila zaslužuje da ga se strpa u tehnički muzej. Do mene je sedeo lik koji je konstantno psovao u svih šesnaest, a ja sam kolutala očima prvih nekoliko sati. Onda se lik naslonio na mene kako bi lakše zaspao, što je mene izbacilo iz takta, pa sam na prvom stajalištu kupila ogroman sendvič sa buđolom i požderala ga na brzinu. Naravno, to je dovelo do probavnih smetnji, kao što sam i htela, pa kad sam se vratila u bus i kad se ovaj ponovo naslonio na mene, ja sam okinula takav prdež (znam da nije ljudski i pristojno, ali moraš da nađeš nekakvo rešenje :)). Tip me samo posmotrio i gleda me u fazonu "Ma jesam li ja čuo dobro?" a onda kad je miomiris dopro do njega onda je lagano ODSTUPIO, pa sam se raskomotila. :)

Bus inače je vozio (ni sama ne znam kako) 150 km/h i to na svim OKUKAMA pa smo na drugom stajalištu svi pohitali u prvu crkvu da se zahvalimo Bogu što smo živi.

Na trećem stajalištu smo ljubili tlo pod nogama, ne verujući da i dalje postojimo, a na četvrtom smo već bili u Beogradu neznajući kako se zovemo (a kamoli kako se prezivamo, a o krsnom imenu neću ni da govorim).

Došla sam u Beograd, mrtva, u šoku što sam ŽIVA, a onda me dočeko kum sa svojim Jugom iz prvog svetskog klanja (tako izgleda to jadno, odveć napaćeno auto) u kojem se nalazila ogromna lokva koja je nastala iz nepoznatih razloga i kojemu se vrata od suvazača otvaraju tako da vozač sedne na svoje mesto a onda opali ova druga vrata nogom (što jače to bolje).
[Generalna ] 23 Januar, 2007 20:15
Baš sam se setila kako sam nekidan otišla sa kevom u bioskop, jer nismo znale šta da radimo, a i jedna i druga smo se smarale kući i tako ceo dan. Ja sam zapravo planirala kako ću da odem sa Crvenkom u bioskop, al ona je to vešto izbegla. Druga opcija mi je bila keva. Rekoh sebi "ajde, odvedi ženu napolje, ceo dan je u kući, ceo dan rinta..." Velika greška. Inače, imam 19 godina, pa me više nije sramota da odlazim sa kevom napolje, iovako me ljudi gledaju ko da mi je koleginica sa posla (jer se keva dobro drži).
I otiđemo na Džejms Bonda da vidimo ko je novi glumac i da vidimo kako je to snimano u Crnoj Gori. Od momenta kad smo sele pa nadalje moja keva nije dala da se ućuta. Počela je s pitanjima kao: "KO JE OVAJ?"
"Kevo, to je novi Džejms Bond."
"A 'de je moj Pirs Brosnan?"
"Star je."
"Pa i da su njegove KOSTI došle, bile bi zgodnije od ovoga!"
"Mama, ćuti."
"Jo kako je ružan, sunce ti! Vidi ga, prepašće onog jadnog crnca..."
Naravno,ceo bioskop je umirao od smeha, a ja sam se udubila u ono sedalo što sam više mogla, čisto da me ne primete. Onda je usledio njen komentar u delu gde Bond tuče onog crnca sa ruksakom: "Ovo je rasizam!" "Kevo, ćuti!" Međutim, ništa to nije pomoglo. I onda su ponovo krenuli komentari uvezi ružnoće, pa sve do dela gde se Bond nalazi u onom besnom vozu u Crnoj Gori (toga u CG NEMA!). "AHAHAHAHHA! Vidi ti naše Crnogorce! Otkad su se ocepili, digo im se standard! Ahahahahahah!"

Nakon nekog vremena sam odustala da je ignorišem i priključila joj se u diskutovanju (USRED BIOSKOPA!). I na kraju smo došle do zaključka da jedini zgodni tip iz tog filma jeste onaj sa staklenim okom koji bi trebao da dobije oskara za najboljeg pozitivnog glumca. Zašto pozitivnog? Evo ovako: čovek ima stakleno oko, astmatičan je, kržljav, a usput je i sprečio razmnožavanje onog ružnog degeneričnog Bonda tako što mu je lemao jaja nekih petnaest minuta. Pa jel da da zaslužuje titulu najboljeg pozitivnog glumca?
[Generalna ] 22 Januar, 2007 17:10
Eh da, i još jedno pitanje me muči. Ovo pitanje se odnosi na, svima nam drage, manekenke. Zašto manekenke moraju da onako degenerično koračaju po modnoj pisti? Kao da im nije dovoljno teško što moraju da na svoju visinu od metar i osamdeset nose abnormalno visoke štikle i sulude kreacije koje normalan čovek ne bi obukao a kamoli prošetao u tome pa da ga prisiljavaš čakijom puna dva sata?

Možda je ludaku koji je smislio ovakav način koračanja to izgledalo profinjeno, možda se čovek samo zafrkavao nakon čašice-dve? Usput, šta je s tim kreatorima? Sad im je ponestalo ideja, pa se više ne takmiče u tome ko će da bude genijalniji, nego ko će da bude luđi, ekscentričniji? Ili rade skupne pijanke pa nakon što u sebe unesu pola litre nekakve žestice črčakaju po papiru i šalju to krojačima skupa s ostatkom konjaka iz 1986.?

Ponovo predlažem da se vratimo na temu... Manekenke, koje jedva hodaju jer njihove noge fizički ne mogu da pomeraju telo (koje očajnički viče "Nahrani me!") zbog onolikog nedostatka magnezijuma, vitamina A, B, C, D i ostalih po abecedi, broma i drugih elemenata iz periodnog sistema... E one su prisiljene da degenerično hodaju po pisti dugoj desetak metara i usput da se VRATE NAZAD! Dakle, to je nekih dvadesetak metara, po mojim kankulacijama... I to bez da se sruše negde po putu. Ponovo pitam, u nadi da dobijem odgovor- ZAŠTO?
[Generalna ] 20 Januar, 2007 10:27
Baš danas krenem da razmišljam o ovakvim pitanjima, verovatno iz razloga što se smaram ceo dan. Pitanje glasi: "Kako tako netalentovani ljudi uspevaju da rade na estradi?" To je zapravo fenomen, paradoks, ne znam kako da se izrazim. Počnimo od početaka roka i panka pa sve do Jure Stublića i ostalih. Mik Džeger, koji je imao glas k'o da mu je slon prdnuo u uho i dalje peva diljem sveta (za ime Boga, siđi više sa bine!) i čuva sebi mesto velike rok ikone.

S druge strane, jedna od najpoznatijih pank ličnosti, Sid Višus, koji nije umeo da svira bas gitaru, a kamoli bilo koju drugu, a još manje da peva pesmicu sastavljenu na jednom tonu, a da pritom ne padne za celu oktavu (razmak osam tonova) i dalje živi u srcima mnogih pankera kao "umetnik svih umetnika".

Britni Spirs, poznata samo kao "Britni" peva kao da je ceo život umesto vazduha udisala "Benston", a tu i tamo "Kolumbo" i "Drinu" bez filtera, pa je svejedno pune tri (možda čak i četiri) godine zaredom imala najviše prodavanih cd-ova na svetu. Intonacija joj padne tu i tamo, ali to ne možemo da joj zamerimo koliko one šumove u glasu i škripanje koje čoveka dovodi nakon tri sata slušanja u stanje nirvane.

Pređimo malo na estradne umetnike s teritorije bivše Juge... Šajeta, inače, kod Srba veoma poznat pod pesmom "Mesića na ražnju", ima raspon glasa od puna tri tona (do, re, mi), a glas mnoge podseća na pev mladog gavrana. Zatim, Jura Stublić, naš "gangster iz Čikaga" koji u svojoj pesmi čak i priznaje da nema sluha i dalje popunjava sale i razne prostore diljem bivše SFRJ.

Naravno, ne smemo da zaboravimo na Bebeka i na njegovu tvrdu stolicu, Cecu i njene veštačke trilere (ili melizme, kako hoćete), Deena pod nadimkom "Vrtiguz" (to vam je onaj Bosanac sa Evrovizije 2002, sa pesmom "Disko"), Ivana Mikulića i njegov tečaj engleskog jezika (ponovo se prisetite Evrovizije) i na brojne druge koji krase i zauzimaju prostor na našim policama, računarima ili gde već da se nalaze.

P.S. Ovim osvrtom na estradu nisam htela da uvredim bilo koga ko sluša nabrojene pevače/pevačice, čak i ja ih jako rado poslušam. :)
[Generalna ] 18 Januar, 2007 21:20
Priča se nastavlja... Baš sam se vraćala sa faksa oko 12:30 kuci, kad eto ti ponovo najezda baba! I truckam se, usput sa sobom nosim 10 čokoladnih krofni (ne za mene, nego za celu porodicu). E a sad da kažem šta je bilo sa krofnama... Jutros pre nego što sam otišla na kafu sa drugaricom, uzela sam te krofne kako ne bih morala posle. I stojim na kafi i pričam sa drugaricom, a krofne stoje na stolici do moje. Izlazim iz kafića, dolazim na stanicu i shvatim nakon pola sata da deo mene nedostaje. I setim se "Krofnice!" i potrčim nazad u kafić, a drugarica me zajebala, nije htela sa mnom da ode, kao, sramota ju je. I govorim kelneru: "Ej, ćaoo... Ona cura koja je bila sa mnom ovde je ostavila krofnice... Je li znaš gde su?" Govori on: "A nemam pojma... Moguće i da se pojelo." Meni se krv sledila, više mi nije bilo važno da li da i dalje tvrdim da su njene umesto moje, kad urla neki tip sa dna kafića: "Eno krofne! Onamo na stolici!" Krofne su bile baš onamo gde sam ih i ostavila, a za istim stolom su sedela neka druga dva tipa. I ja zaurlam ko da sam zaboravila posmrtne ostatke nekog rođaka, a ne krofne: "MOJE KROFNICE!" I unosim se tipu koji je sedeo u lice: "Je li ko dirao... JE LI KO JEO MOJE KROFNE?!" "N...n...nije... Čitave su..." uzvrati mi on, a ja skupim krofnice i pobedonosno izadem iz kafića. Dođem u bus skupa sa drugaricom, bus ponovo pun ko mravinjak! I ulazi nekoliko baba na sledećoj stanici u odveć popunjen bus i sa ulaza primeti da do jednog čiče se nalazi nekakvo kvazi-mesto za sest. I zaleti se ona, gurne prvu baba, drugu babu, moju drugaricu i priklješti mi krofne (čokoladne!!!). Imala sam osećaj ko da si me zalio ledenom vodom. Samo sam je pogledala i rekla joj: "Zgnječila si moje krofne!!" "Šta?" upita me ona s onim priglupim brđanskim pogledom. "Zgnječila si moje krofne!!!" ponovim ja. "Nisam ih videla." "A kako sam ja videla tu tvoju smrdljivu ribu, jebemti?" na to je ceo bus počeo da se smeje, a ja sam došla kući sa svojim spljoštenim krofnicama. :(
[Generalna ] 16 Januar, 2007 09:08
Znam da nije baš u redu da se svađaš sa starijim ljudima i da moraš da budeš kulturan i tako dalje, al brate... Bio bi red i da oni budu pristojni prema tebi. Baš sam se vozila busom, i kao što rekoh, svi penzioneri sveta moraju da odu u grad u 8 ujutro i baš se vraćaju od 1 do 2 (a ponekad i od 12:30). I kako bus kreće prazan baš od moje stanice, sela sam na slobodno mesto (bila sam u busu skupa sa tri i po čoveka) i uživala u udobnosti. Baš negde na trećoj stanici navale sve one babe sa brda, smrde da popizdiš, guraju se i tuku za slobodno mesto. I već tad je bus bio PUN. Na četvrtoj stanici je došla još jedno krdo baba i uspeli su ponovo da prekrše zakon fizike o GUSTINI. Bus nije mogo da zatvori vrata, ljudi su visili na vratima. I sad ja sedim, ne zato što ne želim da se maknem sa mesta, nego zato što NE MOGU da se pomaknem sa mesta. I govori jedna debela babetina, čak nije ni zamolila, već je komadovala: "Cura će da se ustane!" Ja je pogledam u fazonu: "Koji je tebi kurac?", a ova ponovo: "MAKNIĆEŠ MI SE SA MESTA!" "E neću!" rekoh i nastavim da sedim. Baba psuje u svih šesnaest, ostale babe se zgražavaju (a jebote, da sam mogla, ustala bih se!)
[Generalna ] 15 Januar, 2007 14:17

Ustadoh se danas oko 9:50, ćale me probudio, inače bi komila do podne. Onako sva, još u polusnu, odoh da skuvam sebi kafu (majke ti, ja definitivno radim najbolju kafu, ma koji Jakobs, Neskafe ili šta već...) i da zapalim dve-tri cigarete pa da krenem sa lenjčarenjem (da vidim je li slučajno ko pročitao moj blog i slično). Evo trenutno sedim za kompom i baš me ovaj bol u džigerici setio pretprošle subote...

E šta je bilo... Javi se meni Crvenka da slavi rođendan i da neki mrtvi predlog za proslavu. I ja se dosetih da ona poseduje prazan stan, ono, pa kad si mlad to ti je ludilo... I predložim da odemo kod nje sa flašom votke i da se naroljamo. Njoj se to, naravno, svidelo.

Okupile smo se nas četiri, njene najmilije drugarice, i ja navalila na votku, dok su ove druge pijuckale. Crvenka je sebi sipala pola-pola, ali je pila sporije, a ove dve su pile za jednog čoveka. I ja strustih pola flaše i od tad se jako malo sećam. Sećam se da sam se popela na stolicu i da sam pevala, pa se sećam da sam pričala nebuloze... Uglavnom, u jednom momentu krene da mi bude sve gore i gore, vrti mi se sve živo, slika njene pokojne babe mi kruži oko glave, jo brate, nikad gore. I ja se zaletim u fazonu "BEEETMEEN" u zahod i izbljujem se ko luda. I stojim tamo neko vreme, vratim se na minut i ponovo mi pozli i ponovo se ispovraćam i tako petnaest puta.

Zove mene moj dragi u jednom momentu da vidi gde sam i kako sam... "Ćao, srećo, šta radiš?" upita me on, a ja prigrlila šolju i govorim: "Ma ništa... Bljuuuuuuv!" "Srećo, jesi u redu?" upita on ponovo znajući pitanje nije baš najpametnije... "JOK! Bljuuuuuuv!" "Šta da radim srećo?" "Drž mi društvo dok bljujem!" rečem ja, a on to i uradi. I počne da mi priča, ni sama se ne sećam šta, ali inspirisao me je pa sam se izbljuvala još jednom.

Kad je Crvenka ukapirala da to baš i nije u redu, jer nije da nisam nikad pila, odluči ona da nazove svoga dečka koji studira medicinu. I on joj veli kao: "Ako vi ne nazovete hitnu, ja ću iz susedne zemlje da je nazovem!" I upita je šta sam sve pila i uzimala. Ja rekoh votku i setih se da sam uzela SUMAMED!!! I na to Crvenku uhvati histerija i nazove hitnu. Sa druge strane se javlja neka KOKOŠ i govori: "Aloo?" Crvenka: "Ovako, drugarica mi je popila pola litre votke uz sumamed, povraća konstantno, šta da radimo?!?" Kokoš: "A ona se napila..." Crvenka: "Koga sam ovo dobila? VATROGASCE?!?" Kokoš: "A šta biste vi?" Crvenka: "Pa pošaljite nekoga, mamicu vam... uffff!" Kokoš: "Ajde, dobro, doći će neko..."

I dođe doktor skupa sa tehničarom kojemu je sve to skupa bilo simpatično. I Crvenka ispriča doktoru šta sam konzumisala a doktor se šlogira. I izmeri mi pritisak i rukom (koji je ovo vek?!?) mi izmeri temperaturu i kaže mi: "Imaš temperaturu, nizak pritisak i pijana si." Ja onako pijana popizdih i rekoh mu: "Pa dobro, je li možete nešto korisno da mi kažete?! Je li možete da mi ispumpate stomak? Vrti mi se, hoću da spavam- ne mogu! Kenja mi se- ni to ne mogu. Povraća mi se- i to me zajebaje!" I doktor počne da se smeje i vrišti od smeha. A tehničar govori: "A slatka je cura." (to za mene, hehe ), što je svejedno bilo rečeno u krivom trenutku!

Na kraju su me smestili u krevet, ja sam se i tome odupirala, ali na kraju sam se po zadnji put izbljuvala i zakomila. To je bilo negde oko četiri časa ujutro, a oko šest sam se probudila i otišla kući. Spavala sam do 11:00 jer me probudila matorka koja je urlala na mobilni, pa sam nazvala Crvenku i dogovorila se s njom za kafu u gradu. Dođe Crvenka po mene u roku od pet minuta (jer smo udaljene za samo jedno raskršće) i baš na putu prema kafiću izlete neka besna kola i skoro me pregaze! I ja gledam ko je unutra- ono moj pop sa ženom i detetom! A ja sam mislila kako su naši popovi siromašni, tako nešto! To je crkva nešto očito donirala!

Tako da, eto, to je razlog zašto me i danas tu i tamo stegne džigerica.

[Generalna ] 14 Januar, 2007 15:52

Uglavnom, da dovršim, saga se nastavlja... Dođem ja u bus, i svi oni penzioneri u poluraspadnom stanju su PONOVO srušili još jedan zakon fizike time što ih je bilo 20% više nego što bus može da primi i podnese. Bus se, vaistina, malo spustio tako da nije bio visok 2 metra, nego 1,70 metra... Ali dobro. Zgnječiše me ko bubu, nema teorije da im šta prigovoriš i to iz dva razloga: 1. svak od njih ima drveni štap, a ako si loše sreće ima metalni kojim može da te opizdi 2. ne možeš da dođeš do reči jer oni celo vreme melju o tome kako si ti govno, gad, malo đubre, naduvani lapan jer ti GNJEČIŠ NJIHOVE KOSTI!

I zar nije fascinantno da oni, koji imaju beskonačno mnogo vremena i da su oni ti koji mogu bilokad da odu na pijacu da kupe tri tone kupusa i krompira odaberu baš osam časova ujutro kad svi studenti i školarci idu na faks/u školu i od 1:00 pa do 2:00 kad se SVI VRAĆAJU!

A ovo sa štapom je živa istina, baš pre neki dan, baba nije mogla da uđe u bus pa je štapom BOLA (bockala) curu da joj se POMERI! MA GDE JE TU PRAVDA?!?

[Generalna ] 14 Januar, 2007 15:48

Baš danas krenem ja na faks, ono, lep dan, baš sve kako treba i odmah me na prvom času sravni sa zemljom Sumporaš, koji je tako smaran i ubojito dosadan, da čovek ne poveruje. Ali okej, sednem ja, rekoh da zapalim jednu, ono čisto da dođem k sebi,da ipak ne dođem na hor mrtva i satrvena i čak sam uspela nekako da se razvedrim budući da hor isključivo tome služi- da te razvedri. Da, BAŠ!

I ja došla, i krenemo da pevamo i nekako se očekuje od starijih generacija da nešto znaju o tome... aha... baš... baš! I odmah stanemo na trećem taktu. Rekoh, aj, to su se malo zbunile, ipak, napolju je toplo, u sali je sparno, ono, šteti im koncentraciji... Ne, ne šteti njima vrućina, šteti im vakuum u glavi! I vođa hora popizdi, izleti iz sale i krene da meditira u hodniku ... I mi odlučimo da ćemo da naučimo kompoziciju, ono, čisto da ga oraspoložimo... Ma kakvi! Ti jadni soprani, koji ne da nisu sposobni da pevaju... Oni nisu sposobni da lupaju nogom tempo!

I nakon 20 minuta, cura do mene otiđe da zapali i da će da izađe, ono ugleda vođu hora i vrati se unutra ko da je videla samog đavla. I sedne ponovo do mene. "Neću sad da zapalim, pokušaću da sačekam dok ne savladaju ovaj takt." reče ona i nakon dve minute shvati da one NE MOGU da savladaju TAKT koji je na nivou dece. I cura se zaleti i doslovno (ovo nije naučna fantastika, ovo je ISTINA) ISKOČI KROZ PROZOR (jer smo na prizemlju) i zapali napolju.

I sad mi ponovo pokušavamo da te jadne soprane sačekamo dok uče MELODIJU OD OSAM TONOVA i usput smo prinuđeni da ih SLUŠAMO... Uffff... Uglavnom, već je ceo hor bio na rubu nervnog sloma i konačno ja popizdim i ustanem se.

"Ma 'de je problem, mamu da vam jebem? Je li problem ovo da se otpeva (rečem i otpevam)? Mislim, hoćemo da krenemo od prostijih ritmova ka složenijim, mislim, ne razumem?!" derem se ja i ustane se vođa tih Kokoški (soprana) i počne da dreči i da kvakvače: "Koja je tebi pička materina, sunce ti jebem, ajde ti nam sviraj pratnju i kucaj nam!"

"Neće vama to da pomogne! Eno odi do medicinskog fakulteta i uzmi onaj MOZAK IZ STAKLENKE I INSTALIRAJ GA U SEBE!" uzvratim ja.

U ovom momentu se zadere jedna od pametnijih cura i govori: "HAAHHA! ONE SE BUNE JER NEMA DOVOLJNO MOZGOVA NA MEDICINI! AHAHHAHA!"

Ja ponovo: "IDEMO, OSTALE DIONICE, AJDE DA SVAKA OD NAS DONIRA PO ZRNO PASULJA, DA POPUNE TAJ VAKUUM U GLAVI!"

I na to sve one kokoške krenu po meni šibljem i kamenjem a ja ono: "Dajte, kupiću vam kukuruz ako će to da vas umiri!" Nešto kasnije sam im održala prodiku o tome kako su sposobne isključivo da dišu jer da taj kapacitet mozga ne može da radi komplikovanije radnje i da je uopšte fascinantno kako unose hranu u svoj organizam. Nakon toga sam otišla napolje da zapalim celu paklicu jer ono nije bilo izdržljivo, ono kvakanje i kljucanje među njima... UFFFFFFFFFF! Nisam mogla da se vraćam u salu, otišla sam na bus.