Često kažeš sam sebi, a da se pritom i ne zapitaš, da je tvoj život zapravo dosadan i u kurcu. Razmisli malo... Je li se išta od početka tvog malog života radikalno promenilo? Ne. Ali nije samo tebi život dosadan i u kurcu, svima je tako. Evo, napravimo mali rezime svega...Prvo kreneš u osnovnu školu u kojoj se svi iživljavaju na tebi jer si neuk i u kurcu zbog puberteta. Nekako upišeš srednju školu, Bog ne zna zašto si baš tu srednju odabrao, ali eto, desilo se. Iduće četiri godine se provlačiš kroz to sranje koje si upisao i pritom ti nije želja da nešto naučiš već da samo prođeš godinu. Matori ti, kao i uvek, kenjaju kako si "neodgovoran", kako bi bilo "krajnje vreme da se uozbiljiš", a NE DAO TI BOG da usput imaš dečka/curu! To je u njihovim očima katastrofa! A ako si toliko LUD da ih upoznaš sa voljenom osobom, onda ti kenjaju kako te on/ona ometa u radu i konstantno izbegavaju da izgovore njegovo/njeno ime (ko da je ureknuto). Onog trenutka kada se raziđeš sa dečkom/curom sledi niz roditeljskih "mudrih izreka" kao: "Nije bio/bila za tebe", "Naći ćeš boljeg/bolju" (a i sami znaju da im niko nije dovoljno dobar) i to je, kao, uteha. Zapravo, konstantno pokušavaš da im dokažeš kako si dovoljno ozbiljan i odrastao kako bi te KONAČNO pustili na miru. Bezuspešno. I u nadi i očajničkoj želji da odjebu iz tvog života čekaš osamnaesti rođendan, kao da će to išta da promeni.
I dođeš do te famozne punoletnosti i shvatiš da se ponovo NIŠTA NIJE PROMENILO. Pa čekaš maturu, ono, razmišljaš "ako je položim kako treba, videće oni" (da, baš!). Nakon mature shvatiš koliko je život u kurcu. Em nikoga nije briga što si položio, em dolaziš do stanja TUPILA: nema više provlačenja kroz razrede i poklanjanja ocena, nema više masovnog izostajenja s nastave, nema više tvojih drugara iz razreda, ostaješ sam ko vuk i to pred najvažnijim životnim pitanjem: "ŠTA TO MENE INTERESUJE?".
Na to pitanje nema odgovora, jer šta god da te interesuje, nakon nekog vremena i to postaje dosadno i smarajuće. I šta se zapravo promenilo? I dalje si neodgovoran i pokušavaš da izostaneš sa predavanja, i dalje ne učiš, i dalje ti svi profesori izjedaju džigericu, i dalje ti je život dosadan i vrhunac dana ti je da sa kolegama popiješ kafu u koju je prethodno kelner pljunuo dobra tri puta jer si mu prošlih petnaest puta ostavio manjak love na stolu i brzo otišao kako te ne bi uočio.
Onda se lik naslonio na mene kako bi lakše zaspao, što je mene izbacilo iz takta, pa sam na prvom stajalištu kupila ogroman sendvič sa buđolom i požderala ga na brzinu. Naravno, to je dovelo do probavnih smetnji, kao što sam i htela, pa kad sam se vratila u bus i kad se ovaj ponovo naslonio na mene, ja sam okinula takav prdež (znam da nije ljudski i pristojno, ali moraš da nađeš nekakvo rešenje :)). Tip me samo posmotrio i gleda me u fazonu "Ma jesam li ja čuo dobro?" a onda kad je miomiris dopro do njega onda je lagano ODSTUPIO, pa sam se raskomotila. :)
