[Generalna ] 07 Februar, 2007 14:38

Ja imam najluđeg kuma na svetu. Majke mi. Takav čovek se rađa jednom u milenijumu, a možda čak ni tad. Ko, osim mog kuma, ima Juga s lokvom ispred sedišta od suvozača? Niko. Ko, osim mog kuma, viče na tramvaj, uveren da je tramvaj kriv što se skoro s njim sudario? Niko.

Tog dana su se moj kum i moj dečko dogovorili da će da naprave roštilj na Zvezdari. Odmah sam znala da je to potencijalna priča i za buduće generacije. Njih dva, „pametna“, su zaključili da ja mogu da pojedem bar 500 grama mesa, a na kraju su kupili kilogram, jer je kum izvalio da se meso smanji kad se peče. Moje rečenice kao: „Ma šta ti je, bre? Ko će to da pojede?“, „Jesi li ti lud?“, „Neću ja preko 250 grama da pojedem SIGURNO!“ nisu upalile. Oni su meni kupili kilo mesa. Zatim su kupili još po kilo za svakog pozvanog, s tim da nisu svi došli. Je li vi imate ikakve predodžbe koliko je tog mesa bilo? Ni ne zamišljajte.

I dođosmo mi na Zvezdaru, postavismo to meso na obližnji sto i zalegnusmo na travu. Mom kumu, koji je i prirodni džentlmen, pade na pamet kako ja ne smem da ležim na travi, jer ću da se isprljam, pa „skokne“ do auta i donese... donese... hmm... nešto. Uglavnom, donese nekakvu podlogu, koja me podsetila na tendu od broda, za koju se nije znalo je li s njom čistio Knez Mihajlovu ili je krdo prasaca prešlo preko nje. Ali dobro, bio je to lep čin od njega. Ja sam uhvatila to vršcima prstiju i pronašla deo gde se nazire da je podloga narandžaste, a ne crne ili braon boje, a zatim sela na taj deo. Bilo je vruće da čovek popizdi, znojila sam se ko prase, al' baš me bilo briga, jer sam se savršeno uklapala u atmosferu. U tom momentu sparine i sunca koje udara ravno u oči, moj kum je odlučio da ispeče 5 kilograma mesa.

 To se peklo ravno sat vremena, s tim da kad je bilo gotovo, kum se vratio s kožom boje Cigana. U to je došao četvrti član tog piknika i požderao svoje kilo, dok sam se ja mučila sa 150 grama. Moj kum je to protumačio sa rečenicom: „Ja sam, dakle, loš domaćin.“ i ponovo moja objašnjenja i analize nisu pomogle.

 Ostalo nam je dva kilograma mesa. Dva kilograma masne prasetine. Kum je bio na rubu očaja. Ustao se ceo razočaran, polako došao do roštilja, uzeo ugalj i odšetao do kontejnera gde je taj ugalj i bacio i konačno se vratio do stola. Ja sam nakon toga samo čula „VUUUŠŠŠ!“ i ugledala kuma koji trči s „Knjazom Milošem“ prema kontejneru i psuje u svih šesnaest. Da, niko nema kuma kao ja. Moj kum je uspeo da zapali taj požar.

 Kad je ugasio taj požar, pala na pamet genijalna zamisao: „Zašto ne bi kupili sladoled?“ I ja, pametna, pristanem da odemo da kupimo sladoled. Promak'o mi je jedan detalj: moj kum vozi Juga s nepokretnim vratima od suvozača i s lokvom unutra. I uđosmo mi u Juga, unutra miriše po benzinu k'o i obično, bilo me strah da pomislim na cigaretu, a kamoli da je zapalim. Dovezli smo se do prve prodavnice na nekoj nizbrdici, kupili sladoled u roku od „keks“ i kum krene da upali motor- ono auto crk'o. Izađe kum napolje, otvori haubu, besno je zatvori (jadan Jugo) i stane da lupa po njoj. I tuče, bije, ispoljava svoje odavno skupljene frustracije, a auto se ne pomera.

  „Kume, a da se spustimo do tebe, tebi je kuća blizu, a ovo je nizbrdica, pa znaš... ono... Mogli bi, da se ne zajebajemo s autom... Znaš?“ predložim. To je bio prvi put da je moj predlog bio saslušan i prihvaćen. I krenemo nizbrdo, kad u jednom momentu se Jugo misteriozno upali! I sad, normalna osoba bi pazila to auto k'o oči u glavi, ali NE- moj kum zaokrene za 180 stepeni i to na cesti od dve trake i naloži na 80 km/h i vrati nas nazad do piknika.

Možete da zamislite moje razočarenje kad sam shvatila da moj predlog nije do kraja ispoštovan i da ću morati da podelim sladoled sa još dva čoveka, a mogla sam da pojedem pola! Eto, to bio bio moj kum- uvaženi član opštine Zvezdara, čovek koji ume da vozi juga iz '85, čovek koji gasi požar „Knjazom Milošem“- legenda. I ume da se šali. :)

[Generalna ] 05 Februar, 2007 21:44

Jedno od večnih pitanja ljudi sa završenom Muzičkom Akademijom jeste: „Kako iko može da sluša narodnjake?“ Kao neko sa muzičkim obrazovanjem, uzeću si za pravo da dam odgovor na to pitanje.

Poznajete li onaj osećaj kad se vraćate kući tramvajem/busom/trolejbusom ili sličnim prevoznim sredstvom nakon celog jutra provedenog na faksu/u školi, gladni, umorni i ispranog mozga? Jeste li ikad nakon posla (pod uslovom da imate posao) zapeli u gužvi i proveli u njoj sat vremena? Recite mi, šta ste nakon toga napravili? Došli kući i razmišljali o pravim filozofskim pitanjima? Da, baš...

Ne, bacili ste se na krevet i čekali da vam se neko smiluje i donese vam burek, a ako se to nije desilo, gladovali ste minimum 45 minuta, a onda ste se teškim naporima ustali i otvorili frižider. Šta ste radili ostatak dana? Ništa pametno ili bar ništa što biste trebali da radite (kao učenje, pospremanje kuće...). „Pametne“ poslove ostavljate za vikend. 

Gde se tu uklapaju narodnjaci? Narodnjaci, sa svojom specifičnom melodijom, koja je većini ljudi neobična, pa čak i lepa i s onim turskim melizmima, teraju čoveka da otvori oči i da se ustane. Ritam je takav da moraš nešto da uradiš, makar to bilo i pomeranje knjiga sa stola ili stavljanje obuće na sušenje, a reči su toliko glupe (izvinite, ponestalo mi je prideva) pa i ne morate da se koncentrišete na njih. Ko bi se i koncentrisao nakon radnog jutra?! 

A sad zamislite sledeći prizor... Nalazite se u krčmi/parku/kafani/splavu. Popili ste toliko da se već blago talasate. Pričate neviđene gluposti zadnjih tridesetak minuta i veseli ste. Odjednom dobijete inspraciju za pevanjem. Šta mislite, šta ćete prvo početi da pevate? Hitove Mileta Kitića ili Kurta Čobana, pardon, Kobejna? 

Dakle, narodnjaci, koliko god da su smatrani nekvalitetnima, muzikom za seljake, za maloumne, ili šta već, su deo naše kulture, bez obzira poricali to ili ne, užasavali se ili ne. Oni su običnom, malom čoveku, koji je prinuđen da radi i da preživi, ujedno i najprihvatljivija muzika.

[Generalna ] 04 Februar, 2007 19:18

Jeste li ikada primetili da je nešto čudno kod ljudi koji su se zaljubili? Jeste li primetili radikalnu promenu kod nekoga ko se zaljubio? Da, čudno je to. Nekidan baš prolazim gradom i ugledam glavnog drkadžiju na opštini kako ide u mom smeru. „Daj, bolje da skrenem u prvi sokak“ pomislih, a onda primetim da mi se on smeška i da mi maše. I to se nije smeškao u fazonu „Sad ću da ti kažem nešto bezobrazno“ već je to bio nekakav vedar osmeh, k'o da je spoznao Hrista.

„Ćao, kako si?“ reče on meni, a ja ga posmotrim ko da mu treća ruka raste iz uva.

„Ej?“ upitno ću ja.„Kako je na faksu?“ ponovo će on, a ja zatreptam okicama i dobro posmotrim njegove ruke.

„Ne, nema kamen, ciglu niti išta slično“ promislim.„Super.“ kažem konačno, a ovaj će veselo: „Baš lepo. Kako ti je bata?“

„Okej. Što?“

„Pa je li mu sve u redu u školi i to?“

„Jeste.“„E, baš lepo. Baš mi je drago što smo se sreli, nisam te davno video.“

„Da... Ovaj... Ćao!“ pozdravim ga i otiđem sva u šoku. Da, vasitinu se nismo davno videli. Videli smo se prošle godine na upisia kad mi je uputio rečenicu: „Čekaj, ti sviraš TO?! Ja sam to svirao u šestom osnovne! Ali dobro... Nemaju svi talent.“ na šta sam ja popizdela i pretila mu da ću da ga udarim sa notama.

Kasnije sam saznala da se zaljubio. Kad bolje razmislim, slična stvar se i meni desila kad sam se zaljubila u svog dečka. Sećam se da mi je keva bila u šoku jer sam je jedan dan pozdravila sa: „Dobro jutro, kevo. Hoćeš kafe?“ na šta je ova reagovala poprilično sumnjičavo: „Šta si stavila unutra?!“ a onda sam rekla još nešto, ne sećam se tačno šta, verovatno nešto kao: „Lep je dan danas“ pa se keva ustala i donela mi termometar.

Moja drugarica je popuno poglupavila kad se zaljubila. Nekoć je bila inteligentna, brza na jeziku, a sad... Pozdravim je, a ona nakon punih pet do šest sekundi shvati šta sam rekla. Tu i tamo se nazire i dalje ta inteligentna strana kod nje, ali u osamdeset odsto vremena je na nekom svom „oblačiću“.

Da, lepo je biti zaljubljen. Vaistinu jeste. Svet ti se neko vreme čini lepšim i vedrijim, a onda shvatiš da zapravo nije tako, ali i dalje zadržiš dozu pozitivizma u sebi.

[Generalna ] 03 Februar, 2007 17:38

Šta jedan prosečan Amerikanac pomisli kada mu pomeneš Balkan? 30 odsto njih pomisli „Šta?“ ili pak „Ko?“, 60 odsto njih pomisli kako tu žive neki neuki Balkanci, koji nikad nisu videli civilizaciju, a samo 10 odsto njih zna da je to poluostrvo u Evropi na kojem je izbio rat neke davne '91.  

Mene više interesuju ovi polupismeni ljudi što nas smatraju kromanjoncima. Odakle njima ta pomisao da smo mi ti koji su neuki? Odakle im pravo da sebe smatraju na „višem nivou“ od nas, „priprostih Balkanaca“? Oni, koji nisu niti svesni da je naša kultura stara 1300 godina, dok je njihova niti 5 vekova. Nas, smatraju neukima. 

Znate li razlog njihovoj neukosti. Baš mi je pričao drug iz Amerike da oni ne znaju ništa o Evropi osim onih površnih činjenica (Kosi toranj je u Pizi, Triumfalna Kapija je u Parizu i.t.d...) iz razloga što na njihovoj televiziji ne postoji niti jedan evropski program (uključujući i Bi-Bi-Si), osim ako ne nabave satelitski tanjir pa možda nešto i dobiju. Na to je njihova Vlada dala „opravdan“ razlog: „Ljudi koji su siromašni možda nikada neće videti ni sve velike Američke gradove, pa ne moraju da se deprimiraju što nikada neće videti Evropu.“ Ali dobro. Neka im bude. 

Za razliku od Amerike, u kojoj je inače jako učestalo seksualno zlostavljanje, silovanje, da ne govorimo o incestu, bigamiji, drendofiliji, nekrofiliji i ostalim bolesnim američkim načinima zabave, Balkan je jedna sasvim kulturna i normalna sredina. Istina, tu i tamo se nađu roditelji koji ti „zalepe“ peščurinu-dve jer se ponašaš ko krebil, ali na Balkanu 90 odsto stanovništva čine normalni, „domaći“ ljudi koji se ustaju oko 12:00, a onda popiju svoju kaficu, pročitaju svoje novine i nakon ručka odgledaju vesti u horizontalnom položaju. Ovo su takođe neki od razloga što se ponosim time da sam Balkanka. Naravno, sve ima svoje nedostatke (npr. Otadžbinski rat, zaoštreni odnosi među narodima), ali mi se nosimo s tim nedostacima. Svaki kraj ima svoje primitivce, samo što kod nas primitivci nisu većina.