Baš sam bila s kumom na Marakani pre nekoliko meseci. Nikad mi nije bila jasna ta mržnja između Grobara i Delija, ali dobro, dok god oni budu mene mrzili, mrzeću i ja njih.

Kad bi me neko pitao zašto volim fudbal, ne bi znala šta da mu odgovorim. „Volim da gledam 11 praznoglavih klipana kako ganjaju loptu i uživam u tome“? Ne... ne bi to rekla. „Osećam blagi adrenalin kad navijam i jebem Grobarima sve po spisku, a ni sama ne znam zašto?“ Moguće da bi to rekla. U svakom slučaju, volim da odlazim na utakmice, da se nerviram, da pevam i da skačem po stolicama. Najlepše je kad uništavaš tuđe vlasništvo, nije li? Niko neće da uništava MOJ stadion, samo JA mogu da uništavam svoj stadion! Ako Zvezda izgubi, iščupaću stolicu, bila ona zabetonirana ili ne!

Ko mi šta može? Samo nek mi se Štrumfovi približe, iznožetkaćemo i njih, ko jim jebe mater? Nije bitno zašto, ali eto- kupila sam novi portabl nožić pa ono... kapiraš?

 

Uglavnom, bili smo na Marakani kad su nas „drugovi“ dobili 4:2. Bila je to jako tužna utakmica, još su mi i „Plazma“ keksi teško pali. Pitala sam se što ne pominjemo sudiju, mamu mu ćoravu, u usta ga jebem...! Ma nije bitno, pominjemo Đukićevu ženu. Hehehe, nadam se da ga je pogodilo...

 

Smrzla sam se ko pička, još je onaj ćoravi sudija (jebaćemo mu mater) produžio utakmicu... I neki car je u pauzi nakon prvog poluvremena razbio kantu- svaka mu čast i to treba znati! Šteta što nije pogodio jednog od onih vatroprasaca dole, davno nismo nikoga ubili...

 

A onaj moj kum dolazi na utakmicu zbog nekakve igre... Ko to još radi?! Gleda utakmicu ko dete kojemu su oduzeli novi bager, a ja se mislim: „A bogati, kume, šta te briga za rezultat, biće tuče posle utakmice, raduj se...“

 

Jedva čekam iduću utakmicu, najebaćemo jim se majke...

 

P.S. Ovaj tekst je kompletan napisan u ironiji. Nema veze sa mojim pogledom na svet.