Konačno me sam Bog kaznio zbog svake uvrede i svakog dela koje sam napravila na račun penzića. Desilo se to da sam putovala za Split pre nekoliko nedelja. Bus je, začudo, bio pun ko šipak i to nije bio pun ljudi, već penzionera. Već na samom početku sam bila osuđena na slušanje klepetanje štapa, zapomaganje, pucketanje kostiju u kičmi i sličnoga. O smradu da i ne govorim. Pribila sam se uz prozor i čvrsto stisla jaknu koja mi je služila kao nekakav kvazi-jastuk. Odlučila sam da uključim mp3 i da slušam BILOŠTA samo ne penzionerske razgovore kao: „Mene stežu bubrezi... mogu li ovi prozori da se zatvore?“, „I mene boli kičma...“, „Moj sin je poginuo u Drugom svetskom ratu...“, „I moj u bitci na Neretvi.“ i slično. Međutim, mp3 je otkazao poslušnost i ugasio se. Nabrajala sam bogove i gospe i sve ostale svece do Rume kad se bus zaustavio. „Jel mogu napolje, MOLIM VAS?!“ skočila sam na noge, a vozač je moju nadu ubio sa čvrstim odgovorom: „NE!“

U Rumi je u bus kročilo još par baba i čak dva (!!!) mlada tipa, koji su, hvala Bogu na tome, seli tačno do mene. Nakon pet minuta truckanja me mlađi od te dvojice upitao: „Je li ovde ima IKO mlađi od 65?!“ na šta sam ja odmahnula glavom. Započeli smo priču, čisto da ne mislimo na smrad i da ne slušamo informativne razgovore. Negde do Like smo razmenjivali doživljaje iz Krajine i pričali gluposi, a onda smo stali u neke tri (piiiip) materine na pauzu od pola sata.

Popili smo kaficu koja je trebala da nas drži budnima bar do Knina gde izlazi 80 % busa. Nakon moje prve cigarete nam je javljeno da se neko izasrao po busu. Nažalost, to je bila istina. Neko starče na samrti koje se nalazilo u stražnjem delu busa (gde smo i mi bili!!!), koje je na mentalnom nivou deteta od tri godine, se izasralo po sebi i po busu. Ne mislim metaforički, mislim na GOVNO. Nas tri Krajišnika smo se zagrlili i snifali jedno drugom rukav jer je to bilo neizdrživo. U jednom momentu se mlađi brat zatrčao i popeo na wc od busa i počeo da viče: „Braćo! Dođite vamo, na zahodu manje smrdi!“ Kad sam shvatila da mi preti životna opasnost od davljenja, otišla sam do wc-a i sela na njega i tako sam sedila do Knina, gde sam se pomerila u prednji deo busa.

Ako postoji pakao, onda ću zbog svega što sam uradila u životu da završim u istoj sobi sa penzićem.