[Generalna ] 27 Mart, 2007 21:37

Taj mali je oduvek bio čudan. Uvek je bio tih, povučen, a kad bi nešto i rekao to bi bilo ili „da“ ili „ne“. Uvek je bio odgovorono dete, umeo je da se organizuje, nikad nije imao četvorku u dnevniku, same petice... Dan danas se pitam od koga je to nasledio. 

Ima već godinu i po dana otkad je kročio u pubertet; i dalje ga cure ne zanimaju, i dalje se druži isključivo sa svojim drugovima. Isprva sam ga podjebavala, jer je to jedan od glavnih zadataka starije sestre, a onda mi je sve to skupa prestalo da bude smešno i postalo zabrinjavajuće. 

Istina, jednom sam nabasala na lenjir do deset santimetara u kupatilu, ali me to nije Bog-zna-kako utešilo.

E sad... Kako sam uspela da odagnam sumnju? Ne, nisam ga uhvatila „u akciji“, nisam imala tu sreću. Prošli petak sam došla kući i sela za računar. Odjednom uočim nekakvu čudnu ikonicu u status baru koja je treperila i govorila mi: „Klikni na mene, ja ću da ti rešim sve tvoje probleme sa spyware-om.“ Shvativši o čemu se radi, isključim se sa neta i pokrenem dva anti-virusa, koji pronađu tačno 70 Trojanaca. Zapsujem, očistim računar i otvorim Control Panel. Tu, naravno, nisam našla nikakav program koji bi mogao da bude povezan sa onom ikonicom. Bila sam i više nego besna. Odjednom uočim ikonice u obliku sunca i kliknem na onu na kojoj je pisalo „CRAZY GIRLS“. Kliknem i otvori mi se taj sajt... Ja neću da vam kažem koje su sve to poze bile (69, 541, 283...) i šta se sve tu nalazilo. Zatvorim prozor od tog sajta, ponovo se ištekam sa neta i sednem u kujinu kako bi tamo sačekala buraza koji se vraćao iz škole (OSNOVNE ŠKOLE!!!). U momentu kad sam čula škripu ulaznih vrata poskočila sam skupa s mojom sedmom cigaretom i dočekala ga crvenih očiju punih besa. Mali me pogledao onim svojim okicama i momentalno odagnao moj bes. U meni se nalazilo samo sažaljenje. „Jovane...“ započnem, povučem dim, a zatim nastavim: „Ja znam... Da si ti bio na PORNO-SAJTOVIMA...“ Mali me i dalje gledao s onim svojim okicama. „Braco... Ako ti treba PRIGODNA LITERATURA, pitaj MENE!! Ja ne raznosim VIRUSE okolo!“ Mali me gleda.

„Je li ti znaš šta si daunloudao?!“„Ali...“ konačno mali prozbori, a ja sasečem: „Ma! Ne smatra me se! KAKO si to daunloudao?!“

„Ja sam hteo da gledam video... I čujem zvuk, ne vidim sliku... Koji će mi kurac zvuk?! A oni mi kažu da kliknem i daunloudam...“
“Da daunloudaš PRAVI PROGRAM za gledanje baš tog videa, je li?!“
Mali ponovo ućuta i gleda me.
“Aj dobro... Bar nisi gej.“ Zaključila sam i pokušala da se oraspoložim, a bes i histerija su nestali skupa sa saznanjem da moram da platim bar 1000 dinara za čišćenje računara.

[Generalna ] 19 Mart, 2007 13:50

Konačno me sam Bog kaznio zbog svake uvrede i svakog dela koje sam napravila na račun penzića. Desilo se to da sam putovala za Split pre nekoliko nedelja. Bus je, začudo, bio pun ko šipak i to nije bio pun ljudi, već penzionera. Već na samom početku sam bila osuđena na slušanje klepetanje štapa, zapomaganje, pucketanje kostiju u kičmi i sličnoga. O smradu da i ne govorim. Pribila sam se uz prozor i čvrsto stisla jaknu koja mi je služila kao nekakav kvazi-jastuk. Odlučila sam da uključim mp3 i da slušam BILOŠTA samo ne penzionerske razgovore kao: „Mene stežu bubrezi... mogu li ovi prozori da se zatvore?“, „I mene boli kičma...“, „Moj sin je poginuo u Drugom svetskom ratu...“, „I moj u bitci na Neretvi.“ i slično. Međutim, mp3 je otkazao poslušnost i ugasio se. Nabrajala sam bogove i gospe i sve ostale svece do Rume kad se bus zaustavio. „Jel mogu napolje, MOLIM VAS?!“ skočila sam na noge, a vozač je moju nadu ubio sa čvrstim odgovorom: „NE!“

U Rumi je u bus kročilo još par baba i čak dva (!!!) mlada tipa, koji su, hvala Bogu na tome, seli tačno do mene. Nakon pet minuta truckanja me mlađi od te dvojice upitao: „Je li ovde ima IKO mlađi od 65?!“ na šta sam ja odmahnula glavom. Započeli smo priču, čisto da ne mislimo na smrad i da ne slušamo informativne razgovore. Negde do Like smo razmenjivali doživljaje iz Krajine i pričali gluposi, a onda smo stali u neke tri (piiiip) materine na pauzu od pola sata.

Popili smo kaficu koja je trebala da nas drži budnima bar do Knina gde izlazi 80 % busa. Nakon moje prve cigarete nam je javljeno da se neko izasrao po busu. Nažalost, to je bila istina. Neko starče na samrti koje se nalazilo u stražnjem delu busa (gde smo i mi bili!!!), koje je na mentalnom nivou deteta od tri godine, se izasralo po sebi i po busu. Ne mislim metaforički, mislim na GOVNO. Nas tri Krajišnika smo se zagrlili i snifali jedno drugom rukav jer je to bilo neizdrživo. U jednom momentu se mlađi brat zatrčao i popeo na wc od busa i počeo da viče: „Braćo! Dođite vamo, na zahodu manje smrdi!“ Kad sam shvatila da mi preti životna opasnost od davljenja, otišla sam do wc-a i sela na njega i tako sam sedila do Knina, gde sam se pomerila u prednji deo busa.

Ako postoji pakao, onda ću zbog svega što sam uradila u životu da završim u istoj sobi sa penzićem.