Jedno od večnih pitanja ljudi sa završenom Muzičkom Akademijom jeste: „Kako iko može da sluša narodnjake?“ Kao neko sa muzičkim obrazovanjem, uzeću si za pravo da dam odgovor na to pitanje.

Poznajete li onaj osećaj kad se vraćate kući tramvajem/busom/trolejbusom ili sličnim prevoznim sredstvom nakon celog jutra provedenog na faksu/u školi, gladni, umorni i ispranog mozga? Jeste li ikad nakon posla (pod uslovom da imate posao) zapeli u gužvi i proveli u njoj sat vremena? Recite mi, šta ste nakon toga napravili? Došli kući i razmišljali o pravim filozofskim pitanjima? Da, baš...

Ne, bacili ste se na krevet i čekali da vam se neko smiluje i donese vam burek, a ako se to nije desilo, gladovali ste minimum 45 minuta, a onda ste se teškim naporima ustali i otvorili frižider. Šta ste radili ostatak dana? Ništa pametno ili bar ništa što biste trebali da radite (kao učenje, pospremanje kuće...). „Pametne“ poslove ostavljate za vikend. 

Gde se tu uklapaju narodnjaci? Narodnjaci, sa svojom specifičnom melodijom, koja je većini ljudi neobična, pa čak i lepa i s onim turskim melizmima, teraju čoveka da otvori oči i da se ustane. Ritam je takav da moraš nešto da uradiš, makar to bilo i pomeranje knjiga sa stola ili stavljanje obuće na sušenje, a reči su toliko glupe (izvinite, ponestalo mi je prideva) pa i ne morate da se koncentrišete na njih. Ko bi se i koncentrisao nakon radnog jutra?! 

A sad zamislite sledeći prizor... Nalazite se u krčmi/parku/kafani/splavu. Popili ste toliko da se već blago talasate. Pričate neviđene gluposti zadnjih tridesetak minuta i veseli ste. Odjednom dobijete inspraciju za pevanjem. Šta mislite, šta ćete prvo početi da pevate? Hitove Mileta Kitića ili Kurta Čobana, pardon, Kobejna? 

Dakle, narodnjaci, koliko god da su smatrani nekvalitetnima, muzikom za seljake, za maloumne, ili šta već, su deo naše kulture, bez obzira poricali to ili ne, užasavali se ili ne. Oni su običnom, malom čoveku, koji je prinuđen da radi i da preživi, ujedno i najprihvatljivija muzika.