Taj mali je oduvek bio čudan. Uvek je bio tih, povučen, a kad bi nešto i rekao to bi bilo ili „da“ ili „ne“. Uvek je bio odgovorono dete, umeo je da se organizuje, nikad nije imao četvorku u dnevniku, same petice... Dan danas se pitam od koga je to nasledio.
Ima već godinu i po dana otkad je kročio u pubertet; i dalje ga cure ne zanimaju, i dalje se druži isključivo sa svojim drugovima. Isprva sam ga podjebavala, jer je to jedan od glavnih zadataka starije sestre, a onda mi je sve to skupa prestalo da bude smešno i postalo zabrinjavajuće.
Istina, jednom sam nabasala na lenjir do deset santimetara u kupatilu, ali me to nije Bog-zna-kako utešilo.
E sad... Kako sam uspela da odagnam sumnju? Ne, nisam ga uhvatila „u akciji“, nisam imala tu sreću. Prošli petak sam došla kući i sela za računar. Odjednom uočim nekakvu čudnu ikonicu u status baru koja je treperila i govorila mi: „Klikni na mene, ja ću da ti rešim sve tvoje probleme sa spyware-om.“ Shvativši o čemu se radi, isključim se sa neta i pokrenem dva anti-virusa, koji pronađu tačno 70 Trojanaca. Zapsujem, očistim računar i otvorim Control Panel. Tu, naravno, nisam našla nikakav program koji bi mogao da bude povezan sa onom ikonicom. Bila sam i više nego besna. Odjednom uočim ikonice u obliku sunca i kliknem na onu na kojoj je pisalo „CRAZY GIRLS“. Kliknem i otvori mi se taj sajt... Ja neću da vam kažem koje su sve to poze bile (69, 541, 283...) i šta se sve tu nalazilo. Zatvorim prozor od tog sajta, ponovo se ištekam sa neta i sednem u kujinu kako bi tamo sačekala buraza koji se vraćao iz škole (OSNOVNE ŠKOLE!!!). U momentu kad sam čula škripu ulaznih vrata poskočila sam skupa s mojom sedmom cigaretom i dočekala ga crvenih očiju punih besa. Mali me pogledao onim svojim okicama i momentalno odagnao moj bes. U meni se nalazilo samo sažaljenje. „Jovane...“ započnem, povučem dim, a zatim nastavim: „Ja znam... Da si ti bio na PORNO-SAJTOVIMA...“ Mali me i dalje gledao s onim svojim okicama. „Braco... Ako ti treba PRIGODNA LITERATURA, pitaj MENE!! Ja ne raznosim VIRUSE okolo!“ Mali me gleda.
„Je li ti znaš šta si daunloudao?!“„Ali...“ konačno mali prozbori, a ja sasečem: „Ma! Ne smatra me se! KAKO si to daunloudao?!“
„Ja sam hteo da gledam video... I čujem zvuk, ne vidim sliku... Koji će mi kurac zvuk?! A oni mi kažu da kliknem i daunloudam...“
“Da daunloudaš PRAVI PROGRAM za gledanje baš tog videa, je li?!“Mali ponovo ućuta i gleda me.
“Aj dobro... Bar nisi gej.“ Zaključila sam i pokušala da se oraspoložim, a bes i histerija su nestali skupa sa saznanjem da moram da platim bar 1000 dinara za čišćenje računara.
Konačno me sam Bog kaznio zbog svake uvrede i svakog dela koje sam napravila na račun penzića. Desilo se to da sam putovala za Split pre nekoliko nedelja. Bus je, začudo, bio pun ko šipak i to nije bio pun ljudi, već penzionera. Već na samom početku sam bila osuđena na slušanje klepetanje štapa, zapomaganje, pucketanje kostiju u kičmi i sličnoga. O smradu da i ne govorim. Pribila sam se uz prozor i čvrsto stisla jaknu koja mi je služila kao nekakav kvazi-jastuk. Odlučila sam da uključim mp3 i da slušam BILOŠTA samo ne penzionerske razgovore kao: „Mene stežu bubrezi... mogu li ovi prozori da se zatvore?“, „I mene boli kičma...“, „Moj sin je poginuo u Drugom svetskom ratu...“, „I moj u bitci na Neretvi.“ i slično. Međutim, mp3 je otkazao poslušnost i ugasio se. Nabrajala sam bogove i gospe i sve ostale svece do Rume kad se bus zaustavio. „Jel mogu napolje, MOLIM VAS?!“ skočila sam na noge, a vozač je moju nadu ubio sa čvrstim odgovorom: „NE!“
